Да си ме мало волео...
Да си ме волео... Донео би ми нежност пахуља што ти квасе лице нежност језерских капи заувек скамењених у тишини стена реке заборављеног имена. У наручју би ми донео топлину снега поносне птице шарале би небо двема речима. Ех, да си ме мало волео... Обуо би гвоздене чизме донео црвено вино љубави и срце на длану. Наши путеви би се укрстили путовали би као две скитнице да видимо цветање јапанских трешања видели Америку од севера до југа шетали Индијом са просјацима градили дачу на крају града из које би звонио смех и радост и чула се музика стихова Јесењина и Дучића . Е, да си макар мало волео... Не би нам туђина била дом и у туђим очима тражили љубав, мир и сигурност. Опет читам "Буњу" и слушам "Песму о Васи Ладачком" и питам се да ли је то истина или судбина.