Сунце
Био један човек који је волео Сунце. Полудео је за њим. Лепио је његове зраке за своје срце. Сунце је расло у човеку. . Бледело, туговало, волело у свом сјају. Из бола се родило једног јутра Мало Сунце. Радост је облетела око Земље, Ширила се са ветровима, кишама, облацима ....... Туга је трен утихнула. Море је плакало од среће. Дрвеће је расло и заклањало видике. А, онда, се пробудило Мало Сунце и отерало тугу. Од тада људи причају о Сунцу и његовим ћудима.
Судбина
Младост брзо одлази и немирна је. Ништа не мисли и не зна куда иде. Сунце кад зађе на другу страну дрвећа долази мрак. Тама не зна да је чека горка старост. Колико зрачака Сунца успеш да сакријеш у своја недра, толико лепоте носиш у себи. Време ти одузме сјај у очима и донесе старост. Све прође за један трен,,,, Остајеш ми једино, Ти, да светлиш... У мени. Као нада , као утеха....
Отргнута страница дневника 4.јун 2013.
Отргнута страница дневника 4.јун 2013.
Данас је опет кишило изнад села.Тужни су били борови, јеле и брезе у дворишту...Изгледа као пуста, суморна јесен, а лето је... Птичица тужно цвркуће, голубови као да су замрли на нашем крову. Ја се осећам поспано, тешко.Осећам пуцкетање у костима, затворена у четири зида, гледам напоље и ништа не видим.Ни људе, ни птице, ни стоку...Небо је мутно, суморно и нигде на њему плавих тракица , а ја се питам: Зашто? Питам се да ли би мој живот био као овај данашњи дан да си ме више волео и разумео. Чујем песму "Бјелог дугмета" : "Проклета да си , сви моји другови куће имају , само моја кућа је без крова".